previranja u mojoj glavi...
20.04.2008., nedjelja
IGRA BEZ GRANICA
|
«Zažmiri i zaželi želju» odzvanjao je grleni glas. Vraćamo se kući. Lijepi, poznati pejzaž promiče pred mojim očima, a one se pune suzama. Mlađi brat me čvrsto drži za ruku. On naš grad nikada nije vidio. Poznaje ga tek po pričama i slikama, a roditelji nekad kažu da njegove oči nose boju Dunava. Poteže me za jaknu «Jel ovo tu naša kuća? Jesmo mi tu živjeli ?» pokazuje rukom na kuće uz cestu. «Ne..Mi imamo kuću u gradu.» «A čije su ovo tu kuće?» «Ne znam.» «Kako ne znaš? Pa ti si velika, ti moraš znat! Zašto ova kuća nema krova?» «Zato što je stradala.» «A kako je stradala? Jel je netko tukao?» «Kuće se ne tuku. Kuća je stradala u ratu .» «U ratu? Pa kako je stradala? Što su joj radili?» «Napadali su i tu kuću ,i sve ostale, i cijelu našu zemlju.» «A zašto? Kako su mogli to raditi ako su znali da će to boljeti?» «Ne znam kako su mogli.» «Pa kako ne znaš? Ti lažeš, ti sigurno lažeš, mi smo u vrtiću učili da veliki sve znaju. A ti si velika i moraš znati.» « Ne znam zato što se nismo nadali da će doći do toga. Počelo je sasvim neočekivano. Sitnim podvalama i pomalo bezobraznim šalama. Bili su to znakovi koji su dali naslutit da sve skupa neće izaći na dobro. I ja sam tada bila sasvim mala i ne sjećam se svega toga baš najbolje.» «Pa reci mi ono čega se sjećaš» «Rekla sam ti. To je sve» «Nisi. A ono kad si išla kod tete Ane i kad je baka plakala?» «Grozan si. Ok. Išla sam kod tete Ane, baka je plakala jer je mislila da se neću vratit.» «Ja mislim da ona nije plakala zato što je mislila da se ti nećeš vratiti, nego zato što je mislila da će ona ostati sama.» «Nemoj tako pričati. Baku je jednostavno bilo strah da mi se nešto ne dogodi, to je sve.» « A što se onda dogodilo?» «Ništa. Vratila sam se s od tete, a onda se nad grad nadvio strah kojeg su donijele prve granate.» «To je to? Cijela priča?»opet razočaranje u njegovom glasu. «Da, to je to. Za sve drugo si još uvijek premali, i molim te, obećaj mi da me više nikada nećeš tražiti da ti pričam o tome.» Mrzim ove situacije. Bilo je teško, užasno teško i bojala sam se svake sjene i nepoznatog zvuka. Tih dana sve ono drago i vrijedno nestajalo je u plamenu. Ljudi su pokušavali otići na sve moguće načine, ali naši su roditelji vjerovali da će biti bolje. Maleni ne zna da imamo starijeg brata. Zapravo, imali smo ga. Danas, onako lijepo, metaforički rečeno, imamo jednu prilično zgodnu hrpicu kostiju. Roditelji sutra odlaze na indetifikaciju. Ja ne želim. Brat je bio ono najljepše što mi se dogodilo u životu, i kao takvog ga želim pamtiti. U smrt je otišao pred mojim očima, ali u tom sam trenutku snažno zažmirila i jedino što sam vidjela bila je duga ,zelena ravnica, a iznad ravnice njegove oči. Kada sam otvorila oči, njega više nije bilo. Često je običavao reći da igra postaje prava igra tek onda kada izgubi sve granice. U ovoj igri, svatko je činio ono za što je mislio da je najbolje činiti, i jednako je tako svatko bježao od onoga što je sa sobom nosilo strah. Ako se bratovi strahovi i strahovi igrača koji su ga koštali života nisu podudarali, to je bila jedna mala, sasvim nezamjetna sitnica. Nije važna spomena, jer danas kada smo svi postali drugi ljudi ona spada u one sitnice koje guramo najdublje u ladicu i pokušavamo zaboraviti na njih. One sa sobom nose krivicu, sram i nevjericu zbog počinjenog, zapravo sve ono što smo pokušali ostaviti starom sebi i što ne želimo ponijeti u novi život. Uz pregršt sitnica koje smo dobili kada smo postali novi ljudi nije lako za sobom vući i one stare sitnice, zaostale iz nekih davnih vremena, kada se nismo dijelili na «naše» i njihove». Treba sagradit život iz temelja. Učinit da stara kuća, stara ulica i stari gradu za nas budu nešto novo. Sve što smo nekad imali treba ostaviti iza sebe i ne osvrtati se. Nekad davno, u prošlim vremenima, takav čin za nas bi bio neljudski i bolan, ali, danas smo, kao što rekoh, drugi ljudi. Moj brat je bio sanjar. Dao je život za ono što je volio i u što je vjerovao, a ako je u tom davanju zamijenio pravu i krivu stranu, učinio je to na svoju štetu. Na nama nije da sudimo . Za koji dan ćemo obaviti taj čin, sahranit ćemo našeg brata, iako smo ga sami za sebe sahranili još onda kada je izabrao krivu pravu stranu. A zatim ćemo nastaviti živjeti, kao drugi ljudi i neko novo zadovoljstvo pronalaziti u novim stvarima . Još davno naučila sam da je u životu važno izabrati pravu stranu. Moju pravu stranu za mene su izabrali drugi. Kročila sam tom stranom, iako nisam znala što ona donosi niti sam bila sigurna da je to ona strana koja bih za mene bila prava strana da sam imala mogućnost biranja. Ali, kada sjene noći otpočnu svoj ples, a moji snovi počnu se oštro lomiti pod teškim bridovima kocke zvane «okolnosti»,ja shvatim da bih zapravo voljela da je svaka strana prava strana i da brata ne moram pamtiti samo po dugoj, zelenoj. ravnici i onoj, metaforički rečeno, zgodnoj hrpici kostiju. |
14.04.2008., ponedjeljak
štorija se nastavlja,jel ono...
ugl,poslala san ja njemu tu jebenu poruku,kao što napisah u prošlom psotu. e sad pametni ljudi,dajte savjet. on uporno šalje poruke da mu kažen ko san. a ja neću,neugodno mi,glupo mi,grozno mi itd. i neznan opce kako bi on reagira da mu kažen ko san. i sad,šta da napravin,možda kad ga vdin u gradu,u nrkoj zgodnoj situaciji,da mu priđen i to kažen,a?ovako priko moba mi je debilno skroz. aj ljudi pomagajte,u bedu san totalnom.   |
13.04.2008., nedjelja
I ka kažem s tobom NIKADA...sve mi se čin,ja bi ponovno:(
|
Neznan koji mi je kurac bio nikidan. Ima 2 miseca slala san poruku jednom prijatelju,i sam Bog zna kako,poslala sam je na NJEGOV broj. Koji čak nemam ni u imeniku. Ruke su mehanički utipkale broj potisnut u zaboravu, tamo gdje čuvam i sve ono drugo što je ostalo od onoga što smo nekad bili mi. Kad mi je došao status uhvatila me panika. On je na poruku odgovorio u svom klasičnom stilu. Nisam mu tila reć ko sam,iako je gnjavio. Neku večer . napila sam se,i poslala mu neke stihove. Točnije ove stihove: «NIKADA VIŠE, NI TAKVE LJUBAVI, NI TAKVE IZDAJE, POSLE TEBE NIŠTA NE MOŽE DA TRAJE, I SVE SE BRIŠE, SVE JE NOVO SAMO TUGA ISTA JE, SRCE SVIMA SAMO LAŽNU NADU DAJE, AL ZAUVEK TI VERNO OSTAJE» Opet je pitao ko sam,opet sam rekla: «Nije bitno,zaboravi». Neznan što pokušavam napraviti s ovim glupim upadicama, neznan uopće kakvog to smisla ima. Jer jutro nakon toga donosi nevjericu. U gradu ga čak i ne pozdravim,okrenem glavu,on me možda ni ne primijeti. Nakon mene,bio je s milijon drugih,i vjerojatno ni u najluđim snovima te upadice ne bi moga povezati sa mnom. Jedan dio mene tio bi da on to sazna,a opet,s druge strane,pribojavam se onoga što bi se desilo nakon toga. Iskreno,nezna ni da li ja želin išta opet s njim,sto puta sam čula vratit se staroj ljubavi isto je kao i pročitati knjigu kojoj već znaš kraj. Mada,sve one knjige koje su mi najdraže čitala sam puno puta,bez obzira na već znani kraj. I sada muči me to…Što napraviti? Znam ja što ja tražim od njega,ispriku,da mi kaže da vrijedim,da je on kriv za sve ono što se desilo,i onda mogu naprijed. Mogu ostaviti to iza sebe i okrenuti se nekim novim stvarima. Ovako,svaki put je svako vraćanje sve bolnije,i neznam koliko dugo ću moć tako..A znan da mi on nikada neće prvi prići,jer ljubav je njemu oduvijek bila samo sporedna stvar,a ja sam po sebi još sporednija. Al uvijek me iznova iznenadi kako je tako lako moga zaboravit sve one naše dane,izlaske,šetnje,čitanje lektire,naš zidić,ono kako me učio raspoznavati motore po zvuku,i sve ostale stvari,tako male,glupe,beznačajne,vama koji će te ovo čitati čak i smiješne,ali,naposlijetku,to smo bili MI. Znam aj,imao je on poslije mene drugih,lipših,zgodnijih…al sam sigurna,nijedna ga nije poznavala onako dobro kao ja i s nijednom nije imao ono što je imao sa mnom. Nije to lažna skromnost nego stvari jednostavno stoje tako. I zašto sam onda ja ta koja žali za onim što je bilo, iako sam u konačnici izgubila puno manje nego on? Pretpostavljam zato što sam ja i ono malo što mi je on davao cijenila puno više nego što je on cijenio ono što sam ja njemu davala. Neznan oćemo li ikada ja i on popričati o svemu, pa da mu sve to prospem u lice i da nastavim dalje, ne osvrćem se, i na koncu izbrišem iz glave činjenicu da sam sve svoje najdraže knjige čitala nebrojno mnogo puta iako sam znala njihov kraj. |
12.04.2008., subota
No name
Nisam spavala cijelu noć .Mislila sam to iskoristit na nešto smisleno, tipa učenja fizike, ali nisam. Jutros sam bila u bolnici da mi previju ovo. Faca mi je prošivena groznim crnim koncem i ima dosta šavova, tako da me malo trta da mi ne ostane neki bjesomučni ožiljak, jer kao što je moja kraljica majka rekla:"Neću ti ja nakon što ti ovaj to skine plaćati privatnog plastičara da ti ponovno sredi što je ovaj sjeba."Naravno, kraljica majka je najpametnija i prognozirala je da ću se sjebat s ovim. Bravo mama. Uglavnom, o čemu se radi. Ja sam na faci imala jedan mladež koji sam žarkooooo željela skinuti. I onda sam si fino izvadila uputnice, i taj manji operativni zahvat bio je zakazan za 31.3. Bila sam naručena za u 11,primili su me oko 2. Čekaonica pred ambulantom bila je toliko šporka i jadna da mi je došlo loše. E onda su mi rekli da me neće operirati doktor koji me je pregledao(za kojeg su se brižni roditelji unaprid raspitali ko je, šta je i kakav je i dali službeno odobrenje da taj kopa po licu njihove mezimice)nego neki drugi. Baba koja je čekala zajedno sa mnom skida majicu i pokazuje mi što joj je taj napravio. Ožiljak od nekih 7-8 centi. Zovem starog i paničarim. Stari zove neke ljude koji kažu da je doktor izvrstan. Ulazim u ambulantu. Doktor se pari neki mlađi lik, s njim još 2 asistentice, svi pod maskama. ja se tresem. "16 godina, najljepše doba, prva ljubav. Sad ćemo mi to, sad ćemo."Legla sam na neki stol, a "nježna" asistentica inekcijom mi je zamalo probila obraz. U ordinaciju ulazi neka ženska, isto doktorica. ona i frajer koji reže po mojoj faci razvale priču. Prvo su malo olajavali šefa(koji se navodno napio prethodne večeri, derao tekilu ko veliki) onda se doktor tužio na svoju ženu koja mu prigovara jer misli da ovaj vata mlade asistentice doktorice, medicinske sestre i ostalo zgodno i jebozovno medicinsko osoblje ispod 35 godina,"a dok si bio student i dok smo kruva gladni bili onda si me volio". veli doktor da dica najviše vole njega. "Uvik s ćaćon, jebenti pasa." A viđali su se dotični doktor i dotična doktorica ovog lita na Braču, kaže ona da mu je mali baš sladak. Ja neznan. Valjalo bi to vidit. Uglavnom scena je trajala nekih 15 minuta, a onda san se ja zaderala :"Samo sekund"i ovako rekla" Znate šta doktorice, šta se mene tiče, vi i šjor doktor možete o atomskoj fizici,o porodiljnin naknadama o tome kako vam se šef razvalio,ma o čemu god oćete. Al o tome ćete kad on prikine kopat po mojoj faci. U redu?" "Ajme tebe curo moja,oli ti neznaš da ti doktor najbolje radi dok priča,nemoj bit tako nervozna,dobit ćeš bore sa 20 godina,a sve bez potribe,e I onda će te još i momak ostavit" A onda je doktor viknio:"Jeba ga lipi đava." a ja san mu rekla "Ubit će vas moja mater ako me unakazite." doktorici je vjerojatno već bilo dosta mene i mog prigovaranja pa je izašla na neka druga vrata a doktor je za nekih 5 minuti obavio ostatak posla. I to je bilo to. Iz bolnice sam izišla ko ošamućena,na nogama su mi ostale neke plastične kese,vrećice kako god,koje se moraju nazuti na noge da se spriječi slučaj moguće infekcije. Uglavnom hodala sam s tim na nogama sve do izlaza iz bolnice di me je čeka tatica,i rekao mi da mi je taj modni dodatak na tenisicama sasvim cool. Onda sam jel,skinula to,i prestala glumiti kretena,a tata me odveo na ručak i kupio mi jednu lipuuuu trenerku,pa dan sve u svemu i nije prošao loše.  |
02.04.2008., srijeda
subota...ili o agresivnim frajerima,zvijezdama koje blistaju i još ponečemu....
|
U subotu smo izašle vani. Ja i kuma. Nisam ja zapravo mislila izlaziti,bila sam umorna od puta,jedino što sam trebala bila je vruća kupka i moj krevet...al dobro. Nema veze. Rođeni mora ići na neki party,njen dragi po običaju kasni i ona nema s kim izać van. Oke. Nema frke,ja idem s njom. Izašle smo nas dvije vani,onako pristojno se sredile,i onda smo krenule birati lokaciju. Nakon 20 minuta natezanja otišle smo u uobičajnu rupu. Sve puno frajera izbrijanih glava koji oko vrata nose zlatni lanac debljine prosječnog palca. Al dobro. Njen dragi više voli da smo mi tu,da čekamo njega i njegov dream team,nego da nas on traži po gradu. Stale smo za vjerojatno najveći stol u cijelom kafiću i naručile piće. Vrtile smo neke bezvezne teme,ništa posebno,a onda smo na vratima ugledale Mister X.-a,njegovog brata i još jednog lika kojeg znamo iz viđenja. Mister X. je lik koji je već dugo posvađan s njenim dečkom,a nas dvije smo ok s njim. Kad ga sretnemo javimo mu se,ja uvijek,ona samo kad nije s dečkom. i uglavnom likovi stoje na nogama,ona ode na wc,mister X. došeta do mene,javi mi se i pita bil oni mogli stat za stol s nama. Oke,nema frke. Ona je se prilično obradovala kada ih je vidila da stoje za našim stolom. Smijale smo se i zajebavali,ona je koketirala,ja ne(nisu mi napeti takvi likovi,a mister X. mi je bio s naj frendicom),I sve je bilo dobro do onog trenutka kada u kafić nije ušao njen dečko i ugledao nas za istim stolom s njima. A njen dečko je meni inače prototip dečka kakvog si NE BI željela ni pod koju cijenu. Nasilan,bahat,podrugljiv,arogantan...al ona njega voli. Jebiga. Nije bitno što je samo pitanje dana kada će ovaj dignut ruku na nju,ona njega voli i to je to. I on nju voli. Navodno. Uglavnom,prvo je se počeo izderavati na nju. Cijeli kafić je promatrao scenu,a meni je došlo loše. Mister X. i njegov braco komentirali su kako je ona predobra cura da bi gubila vrijeme s takvim kretenom. Neznam ni sama po koji je put da mi neko kog praktički ni neznam govori ovu stvar. Ja im odgovaram kao i svima prije njih:Ja joj ga nisam birala" nakon što je prošlo 15 minuta,a ona se nije vraćala,ja sam otišla do njihova stola da vidim što se događa,a onda se njen dragi dečko počeo izderavat na mene. I tek je sada došlo do pravog problema. Jer,vidite,ja slabo podnosim kada neko podiže ton na mene. On se derao,derao,derao,i derao,a ja sam šutila. I gledala nju. Koja nije gledala ni mene ni njega,nego je buljila u pod. Jednostavno je puštala da to bahato stvorenje koje ona naziva svojim dečkom trenira opseg svojih glasnica na meni. Kada je on završio sa svojim monologom,onda sam mu ja rekla par stvari od kojih mu se zaledio podcjenjivački osmijeh na usnama,i lagano odšetala iz kafića. Nije me brinula ni njegova histerija,ni svi oni ljudi koji su buljili u nas. Lako zato,ja ću živjeti i bez njega i bez nje,ali me zabrinuo njegov nastup i strah koji se vidio u njenim očima. Imala sam feeling da bi ju on bez problema ošamario samo da se usudila nešto reći. Kasnije,kada sam išla kući,vidila sam ih u njegovom autu. U njihovom je slučaju očigledno da je najbolja pomirba nakon svađe sex. Da se jedan takav namjerio na mene dobio bi šut kartu prvi put kada bi me krivo pogledao. Takvih se bacila treba riješiti odmah. Jer ako im daš samo malo prostora,oni se razmnože i zatruju ti cijelo tijelo. A kada shvatiš što se događa,bude prekasno; već si se pretvorila u ženu koja sjedi kod kuće i čuva dječicu dok muž izlazi i lumpuje. Od karijere ni K,jer zaboga pored svih silnih novaca koje on zarađuje,bila bi sramota da ti ideš raditi. Jadno i žalosno. Ali neke cure bi to jedva čekale. Moja kuma kaže da jedva čeka izgurati još jednu godinu srednje škole pa da se može udati. Bahati agresivac već pravi kuću,a ona ima samo jednu želju,da kuhinju od dnevnog boravka dijele 2-3 stepenice.To je sve što ona traži od života. Neke druge,pak ne bi. Bravo mi. Pametne,samostalne i emancipirane,koje iz dana u dan zadajemo sebi nove ciljeve i sreću pronalazimo u najsjajnijoj zvijezdi na nebu koja misli na nas i šalje nam pusu za laku noć .Ta zvijezda zna koliko uistinu vrijedimo. |
01.04.2008., utorak
To slatkica...to zvuči sasvim pristojno:-)
|
Zapravo,stvar je u tome da bi ja trebala učiti fiziku,a takoooo mi se ne da. Pa sam zato došla tu. Obećala sam opet pisati,jel ono? Uglavnom...što htjedoh reći....bliži se ljeto. Ja sam ovo odlučila iskoristiti do maximuma...iskupati se,odmoriti,pročitati sve one knjige koje kupujem i odlažem sa strane,jer vremena nikada nemam itd. Mislila sam se ja ovog ljeta konačno i zaljubiti,al sve mi se čini da sam to već odradila. Istina je. Lijepe nas stvari očekuju tamo di se najmanje nadamo. Zapravo,ja sam već pomalo gubila nadu,mislila sam da sam izgubljeni slučaj jer sve frendice imaju frajera,a meni nije išlo. Nije,nije i nije. Nikako. Pokušavala sam,smanjiti kriterije,podignuti kriterije,izlazila s nekim ljudima s kojim nemam apsolutno nikakvih dodirnih točaka. Moje curke nudlile su me ko kravu na stočnom sajmu,ali ništa nije polučilo nekakav rezultat. Možda zato što sam ja po pitanju ljubavi malo čudna biljka i ne definiram je onako kako se to obično radi. Nakon zadnjeg fijaska čvrsto sam odlučila:"Nema tog Boga da mene više ikada neki kreten jebe u zdrav mozak i kroji moj život prema svojim nacrtima."Odlučila sam promijeniti neke stvari,i zaboraviti da ljubav postoji. Ne tražiti u svakom dečku koji prodje pored mene i lijepo mi se nasmješi onog potencijalnog,nego se opustiti. A onda su se stvari počele mijenjati. Frajeri su prilazili meni. Ali ostala sam dosljedna. Pa su pljuštali razni komentari:"Koja je ona kuja,šta si ona umišlja,nema potrebe da izigrava ledenu kraljicu..."al mene nije brigalo. Znate kako kaže jedna naša poznata spisateljica/voditeljica/manekenka/glumica(uvijek se iznova zadivim svestranosti naših celebritya) "Neka me mrze,to znači da vrijedim....I onda,tamo di sam najmanje očekivala meni se dogodila nekakva kemija s jednim super frajerom. Znate ono,kad nekog ugledate,i prostruji vam neka vibra. E pa to je bilo to. Lik mi se odmah svidio. I tako nekako,posredstvom moog dragog Miška i njenog frenda...nas dvoje...završimo skupa,jel... Jednostavno mi se dogodio neki klik...činilo mi se da bi mogla satima pričati s njim,i ne bi mi dosadilo. Sutra smo se spakirale i vratile kući. Meni se cijeli dan u glavi vrtio film prethodne večeri,i nisam se mogla prestati smijati. Bilo bi glupo reći da sam ga zavolila,nisam se čak ni pošteno zaljubila,al nekako u samo jednom danu,on je meni postao na neki način poseban.Istina je ta da smo dosta daleko jedno od drugog i da bi održavati nekakvu vezu u ovom trenutku bilo prilično neizvedivo. Ali ja to nisam ni tražila. Jednostavno mi je tribala osoba koja će mi pokazati da vrijedim,i da na meni ne vidi samo dobre sise. Bilo je genijalno provesti večer s nekim s kim mogu pričati o normalnim stvarima. Nakon ko zna kolko vremena moja uloga se nije svodila na čedno smješkanje i slušanje priča o tome šta dotični sve ima i šta sve namjerava imati. Bio mi je pun kurac toga da izigravam onu manje vrijednu i da sputavam svoje pravo ja zbog neke kvazi ljubavi. Svaki put kad bi neka od tih veza trebala postati ozbiljnija,ili bih ja osjetila da ako potraje više neću znati izvući se iz toga,pobjegla bi. Nijednog od tih frajera nisam mogla voljeti niti sam voljela,bila je to tek fizička privlačnost,ništa drugo. Možda oni nisu ni bili toliko loši,ali nisam dopustila da me bolje upoznaju,da zavire ispod površine. A i da jesam,sigurno me ne bi shvatili. Vjerujte mi. A tek kad veza dodje do faze onih poruke:"Slatkice,laku noć" i sličnih izljeva nježnosti,tad nisam znala dal bi se smijala ili plakala. Šta se njima stvarno činilo da je meni simpatično to što me nazivaju slatkicom?!?!Želudac mi se prevrtao od toga...bljak. Mislila sam da nisam takav tip i da nikada al stvarno nikada neću ući u dublji odnos s nekim ko me naziva "slatkicom". Sada sam shvatila da nije stvar u tome jesan ja "slatkica" ili nešto drugo,nego da je stvar u onome ko mi daje taj epitet. Iz sadašnje pozicije to "slatkica" mi se čini sasvim simpatično. Ovih dana se samoj sebi činim sretnijom i ispunjenijom. A i svi dragi ljudi oko mene su fascinirani što sam ja konačno bila s nekim ko mi,gle čuda,odgovara. Nije bitno da li ćemo ja i on jednog dana postati nešto definiranoo, i hoće li cijela ova stvar dobiti neki ozbiljniji ton i smisao. U svakom slučaju,ja ovoga puta neću bježati,a i ako ne uspijemo,sada barem znam da uistinu vrijedim i da sam sposobna svoju pažnju i naklonjenost nekomu ko to zaista zaslužuje. I da,još nešto;njemu možete zahvaliti što se topi moja titula "ledene kraljice",a ja mu zahvaljujem na svemu ostalom.... |
31.03.2008., ponedjeljak
opet ja
znači,stvari stoje ovako: nas 2 se vratile iz Novske(Novska rules)..i tako..bilo je lipo,lipo,lipo,lipo(Đuka ima slatkog medu i nije mi ga tio dat ) uglavnom lipo,a ja san iz nekih neznanih razloga odlučila opet pisat blog...i takkkkooooo...sad je već kasno,pa će ovih dana pasti nešto pametnije,iman novi izvor inspiracije pusa |
10.10.2007., srijeda
Natrag u smrdljiv,prasnjavi grad...tako nekako ide,jelda...?
|
Vracam se...ne vama. Njemu. Mom Adianu. Ako može Carrie,zasto ne bi mogla i ja? Zasto ne bi mogla svaka od nas? Zasto vrijeme gubitit s nekim tko ne cijeni moj trud,osobnost,lucidnost,svu moju ljubav i toplinu koju mu pružam? Zašto vrijeme gubiti u njegovim tamnim očima,plaćati njegove grijehe i svaki put se kleti da je to zadnji? Igra gubi smisao. Svaka od nas ima svog Adiana i svaka teži pravoj ljubavi. Zašto onda ostati s Facom? Faca je rizik,ali istodobno i strast,explozija...ono što me pokreće. Svaka veza iam početak i kraj. Sve moje veze ostale su bez kraja. Zapetljale se,jednostavn ose izgubile. Ali kraj jos nije tu. Da se vratim Adianu,prvo moram raspetljati sve te veze,i pronaći im kraj...a vi? Da li ćete se vratiti Adianu ili voditi već izgubljene bitke s Facom? Pričajte mi...? |
20.03.2007., utorak
Ispred mene zid
|
Kiša je padala dugo. Ležala sam u krevetu i osluškivala rmorenje. Trudila sam se ne razmišljati o onome:"Znaš zlato,mrtvi nkada neće biti mrtvi,barem ne onoliko dgo dok ih ti sama za sebe ne pokopaš."čujem jeku. Razmišljala sam o tome. Možda da odem na groblje?Sumnjam da bih pronašla grobnicu. Sigurno ne bi bilo lijepo da sama tumaram uokolo.Koga pozvati?Nitko mi nije dovoljno blizak da podjelim to. Plašim se. Ispred mene zid. Sagrađen od dragog,mrtvog tijela,njegovo lice kao utvara preda mnom. Bol se proteže u nedogled. Muči me taj nedogled. Često me noću budi njegovo lice Nekad se bojim da ga ne zaboravim. Postao bi potpuni stranac,a to je ono najgore. Pokušavam prestati. Ne ide. Ne priča mi se,o njemu nikome. Mrzim kad me zapitkuju. Ne tiče ih se. mrzim sebe,ovako mračnu i nezadovoljnu. Neznam u čemu tražiti zadovoljstvo. Neznam gdje se nalaze ti otvori kroz koje čovjek pusti tugu da ispliva. Da znam,ne bih bila ovakva. Ne krivim nikoga za svoje propuste. "Što bi on htio?" progovara neka druga ja. Evociram sve lijepe trenutke,sve uspomene tu preda mnom. Nije zaslužio da ga zaboravim. Niti da zaniječem. Promjenit ću se. Zbog drugih. I zbog sebe. Kad je naučim prihvaćati,i bol će manje boljeti. Zid je to kojeg mogu srušiti,ali plašim se. Ako srušim zid, možda nestane i sve ono lijepo. Iz vana dopire smijeh. Neću izići. Ostat ću tu,još koji trenutak, u miru i spokoju. Nikada više neću pokušsvati zaboraviti,niti zametnuti. Izgradit ću sebe u nekom drugom sviijetu,gdje će postojati samo zidovi od cigle. Sve će stvari biti jednake i prvi i posljednji put,a smijeh mi nikada više neće zvučati kao lomljava automobilskog stakla. U ovom drugom svijetu svako moje: "Čuvaj se." ...vrijedit će. |
01.03.2007., četvrtak
Lako je zametnuti,teško zaboraviti
|
"Samo šuti. I zažmiri."čvrsto me uhvatio za ruku. "Ali što ako padnem?" drhtala sam. "Nećeš,ne boj se."otvorila sam oči. Rijeka je bučila ispod nas,a on se smijao.Groblje..."nemoj me pustit." "Obećajem,neću." Jutro kada je odlazio za novi grad bilo je prohladno,ali naša su jutra obično takva. Bio mi je najjbolji prijatelj,i veselio me njegov odlazak. Tamo gdje je odlazio,trebalo mu je biti bolje. Svejedno,on nije želio odlazak. Loše stvari povlačile su se jedna za drugom. vratio se idućeg ljeta. Tada više nije bio najbolji prijatelj. Samo poznanik,ali zaboga,nisam bila kriva. Ljudi se mijenjaju,a mi smo bili djeca u prijelomnim trenucima. Lako je zametnuti,tesko je zaboraviti. Iduću godinu,doselio se bliže. Nisu ga primili u našu školu,ali ostao je tu. Poginuo je u travnju,u jutru koje je bilo prohladno baš kao i ono kada je otišao prvi put. Bio je to moj prvi susret sa smrću. Uvijek sam mislila da je to nešto gdje te emocije protresu do kraja,al ija sam bila tupa. Naposlijetku,postao je stranac. N a pogreb smo išli svi. Uzburkana voda,most i groblje. Bijeli lijes. Stvari koje pokušavaš zaboraviti,ali one se pojave baš u najnezgodnijem trenutku i tjeraju suze na oči. Lako je zametnuti,teško je zaobraviti. Maglilo mi se pred očima. Tih dana svi su bili oko mene. Stotinu puta ponovljeno pitanje:"Jesi dobro?",stotinu puta ponovljena laž:"Jesam." Bojala sam se. Neke osjećaje ne možeš objasniti. Ali,kada me netko pita kao kakvog ja pamtim,ušutim i zažmirim,i u trenu mi se pred očima kristalizra rijeka,most,nasmijano lice i :"Obećajem neću." Pamtim ga u tom trenutku,besmrtnog i lijepog,samo kao takvog,jer sve drugo tjera suze na oči. Lako je zametnuti,teško je zaboraviti. ---- zadnje rijeci upucene njemu bile su "cuvaj se". zurio se niz ulicu,a ja se zurila uz ulicu. lose je izgledao,mrsav i ispijen. zvao me na kavu par dana prije,ali nisam imala vremena. Ja nikad nemam vremena. Kaze,auto mu se pokvarilo. Nikad nisam vidjela to auto,a u istom autu poginuo je 20 dana poslije. "Zurim se"rekla sam mu."Budi dobar i cuvaj se." "Dobrota nije moja jaca strana." smije se. Pozurio je,Mario ga ceka.Okrenula sam se za njim. Bio je stariji samo 3 mjeseca od mene,izgledao je stariji 100 godina,ponasao se i zivio kao 30-ogodisnjak,a zapravo je bio jedno velik dijet.. Sjetila sam se necega:"!Jesi stvarno Škilji reko da nisam ja zvala,nego ti?" viknula sam za njim. Širok osmijeh...zlatnog zuba nema.."Jesam,ajd,castim te,to za dobra stara vremena. Al dugujes kavu. Javi se" Taj frajer nema 15 godina,pomislila sam. Nisam znala da je to bio rastanak,da sam znala sigurno bi rekla nesto pametnije,ne bi narednih 15 minuta nakon sto je oso stajal ko blesava na ulici i ponavljala:"Cuvaj se,cuvaj se,cuvaj se." Sigurno sam izgledala ko ludjakinja,a i sminka mi se razmazala. Niakda vise nisam plakala. Oprosti mi. --- zapravo,nemam predodžbu o nedogledu..ljudi odlaze i nikad se ne okrenu za onim sto ostave. često me budi taj san. on kao mali,i njegova stara. odlazi,a on trci za njom. pricao mi je o tome milijon puta,al sve dok na sprovodu nisam vijdela tu zenu,kockice u glavi nisu bile pravilno poslozene. Njih troje tako lijepih klinaca,i ona tako ruzna. Ivo na stepenici pored mene,bacam bijelu ruzu u grob i usne drhte. "oprosti mi,oprosti mi,Molim te Bože,samo neka mi oprosti." Tuga će jednom morati isplivati. Odlazim kući i stavljam tamne naočale. Malo očne kapilare su mi popucale. Ne izlazim puno tih dana. Iza ledja cujem:"Previse dramatizira zbog budale,ionak oje bio jos samo jedan obican delikvent" govri cura koja ga nije poznavala. Šutljivija sam nego obicno. Romeo ja na otoku.Slavimo rođendan moje najbolje,šaljem mu prvu poruku. Pričamo,stalno. Govorim mu o svojim greskama,o propustima,glupostima. Jadam se 14-godisnjem starcu koji nosi sve nevolje ovog svijeta. Jedva cekam osjetiti njegove usne. Osjećam glupu vlagu u zraku. Zovem ga. Opet je napravi oglupost. Ako ga posalju negdje drugdje,nece biti dobro. Cekam ga. Pricamo svaku noc. Krivi sebe. I to sto je onaj dan padalA kisa,a on zelio loptu s tavana. Svadjamo se. Kaze da mu zivot nema smisla,ubit će se. Osjećam miris trešanja. Čekam ga. "Budi dobar i čuvaj se"sad ponavljam svAKOG DANA NJEMU. Ista je to krv. Plašim se. Molim ga da se pazi,neće bit dobro ako mali ostane sam. Sedmi mjesec, on dolazi. U parku. Nitko me nikada nije ljubio bolje. Prešućujem mu ono za Robija. Plašim se da ne postane posesivan. Odlazim. Obećava se javiti. Kaže da će pokušati biti dobar ali da dobrota nije njegova omiljena strana. Bože,kako su samo slični,Još 2 puta mijenja mjesto. Javlja se sve pesimističniji. Pretjerujem. Poslije njega,niko me ljubi dobro. Ludujem,pravim gluposti. Promjenit će se. Za prekid sam kriva ja. Nisam ga znala čuvati za sebe. Loše vijesti mi sam nikada ne javlja. Guši me vlaga, Čuvaj se,ja odlazim. |
